Verovatno najvažniji momenat u vašoj (budućoj) sviračkoj karijeri. Rešili ste da svirate, opredelili se za tip gitare, skupili pare, kupili instrument i sad treba da rešite koju trku trčite, sa kim i da li se uopšte trkate.
Gitara može da se uči na nekoliko načina:
Atletski pristup
Milisekunde su bitne, čim se nauče prvi akordi pređe se na tehniku suvu. Skale, arpeđa, legato, tapping, string skipping, modovi, hibridi, jazz- fusion, neo-klasika, još, još…….
Ovim pristupom se brzo napreduje, provodite puno vremena na youtube-u (jer ste tako u mogućnosti u ovim vremenima…) gledajući i upijajući tutorijale, jasno vidite napredak u stilu svirke koji ste odabrali. Čista matematika, imate XY tonova koje treba da odsvirate u intervalu vremena što čistije i preciznije moguće, pod punom ratnom opremom. I vi to radite. Iznova i iznova. Dok ne dostignete željeni nivo. I onda zvučite kao John Petrucci. Ko to voli, za njega je ovo putešestvije završeno. Može samo da krene da se bavi nekim drugim pristupom.
Filozofski pristup
U narodu poznatiji kao „triput meri (pre će biti beskonačno puta), jednom seci“. Rezervisan za one koji preispituju sve i svakoga. A zašto bih ja svirao molsku skalu ovde? Ko kaže da ne može da se svira death metal na Fender Twin-u? Ko kaže da ne mogu da sviram Pink Floyd „High Hopes“ preko Cecine „Maskarade“ (nije šala…)? Hendrix bi bio amaterčina od gitariste da svira danas. Kurt Cobain je ponovo izmislio sviranje na gitari. Najbolji gitarista je Petar Petrović iz OVOG benda, vaš je problem što nikad niste čuli za njih ili nisu izdali album. Ja da ti poređam sad dve konstrukcijski istovetne gitare od različitog drveta, ti ne bi provalio koja je koja – stoga uopšte nije bitno drvo. A šta je zapravo gitara, samo parče drveta, to mora neko da svira, stoga nije bitno šta se svira nego ko svira……itd…..itd.
Idealan pristup za ljude koji nameravaju da žive večno. Sve će doći u svoje vreme. Jako naporni za atletski tip gitariste, uopšte se ne razumeju međusobno, i svaka diskusija se najčešće završi svađom.
Radnički pristup
Često miran, tih i generalno zadovoljan svojom situacijom. Ne vlada nijednom tehnikom vrhunski, ali svašta zna da odsvira, ljudski džuboks i pravi kandidat za budućeg tezga gitaristu. Krenuo od Riblje Čorbe, pa sve redom svirao. Zna da mu treba puno vremena da nauči, i nema neki problem sa tim. Ladovina je. Konstantno svira, čak i kada ne drži gitaru fizički u rukama. Uposlen je i nema mnogo vremena za atletski i filozofski pristup. Njegova linija napredovanja je konstantna ali blagog nagiba. Kad se ova dvojica svađaju, on pije pivo.
I gde ste tu vi…?
Pa, ako pametno odaberete, negde između svega nabrojanog. Atletičarski pristup vam obezbeđuje tehniku, filozofski vam daje istraživački duh i kritičko mišljenje, a radnički se brine da zapravo imate šta da jedete ako se bavite muzikom. Birajte pametno, harmonika dugmetara se ultra brzo uči.