Violončela
Violončela
Violončela su približno dvaput većih dimanzija od violine, a obod im je srazmerno i širi. Usled toga se, nužno, drugačije i drži pri sviranju; violončelo se drži među nogama, oslonjeno na kolena, a posebnom nožicom na pod. Samim tim je različit i položaj svirača prema instrumentu, što se odražava naročito u tehnici leve ruke. Ona može cela, uključujući i palac, da se popne na hvatnik, pri čemu pritisak na žice palcem čini veštačko sedlo i oslonac ostalim prstima. Tako su mogući i veliki intervalski zahvati, olakšano je zalaženje u visoke pozicije i omogućeno izvođenje veštačkih flažoleta. Inače je menzura ovde još veća nego kod violin. Bez pomoći palca prsti mogu da zahvate najviše veliku tercu na jednoj žici, odnosno malu seprimu na dve susedne.
Četiri žice violončela se štimuju za oktavu naniže od žica violine: na tonove a-d-G-C tako da je već instrument dubokog, basovskog registra, pa mu je i osnovni ključ-basov. Međutim, zahvaljujući spomenutim mogućnostima leve ruke, koja može ići do kraja hvatnika, pa i dalje, tonski opseg je čak i u orkestarskom sviranju srazmerno velik - približno do a2 . Tako se u notaciji moraju primeniti i drugi ključevi: prvenstveno tenorski-ključ, a za najviši registar i violinski.
Dugačke i deblje žice, kao i veliki rezonator, čine zvuk violončela punim i bogatim. Najvišoj, A-žici on može biti i veoma prodoran i raskošno raspevan. Ovo naročito dolaci do izražaja u muzici romantičnog stila. Samom instrumentu daje naglašeno takvo obeležje, uz osnovni ozbiljan i muževan karakter; ipak njemu je dostupan i znan virtuozitet, koji ne zaostaje mnogo za violinskim.
Violončelo je nastalo primenom oblika violine na staru violu da gamba. Najstariji sačuvani primerci potiču iz 16. veka, izrađeni u porodici Amati, ali se još tokom 17. veka veza sa starim violama održava u katkad većem broju žica (do 6) i u štimovanju (delimično po kvartama).